Gora i Gorani u XXI veku
_
Točak istorije
se vraća na istu početnu tačku
U prošlom veku Gora je doživljavala sudbinu drugih evropskih autohtonih zajednica islamske veroispovesti.Kao delovi Rumelije,nakon balkanskih ratova i I.svetskog rata,priključena je u najvećem delu zajednici južnoslovenskih naroda u svim njenim oblicima,počevši od Kraljevine SHS preko Kraljevine Jugoslavije,pa FNRJ,SFRJ,SRJ,a manji deo od devet sela Albaniji.Sama Turska je prihvatila delove našeg naroda koji su kao muhadziri naselili delove Anadolije,vremenom se asimilovali i postali integralni deo Turske države.Zaštita Gorana u samoj Gori nije bila moguća iz okolnosti koje su proizašle nakon ratova u prve dve decenije XX veka,odnosno činjenici da sama Turska nije mogla dugo da osigura svoje postojanje na granicama iz I.svetskog rata.Globalni balkanski osvetnički duh prema svemu što ima islamski karakter ili tursku notu je rezultovao stravičnim zločinima i progonima na teritorijama svih balkanskih država.Iz Ruminije je proterano nekoliko stotina hiljada ljudi,iz Bugarske skoro pola miliona,a milion ljudi je zakonskim putem preobraćeno u druge veroispovesti.Kraljevina SHS i njeni naslednici su uspeli da proteraju preko 200 000 ljudi,slično je bilo i u Grčkoj.Sve to pod plaštom međudržavnih sporazuma,pod budnim okom zapadnih sila.Medjudržavni sporazumi su potpisivani između balkanskih država i Turske.Turska država je bila primorana da ovakve sporazume potpiše iz pozicije poražene sile nakon ratova sa početka XX veka,pokušavajući da bar na ovaj način zaštiti stanovništvo hrišćanskog progona na balkanu.Balkanske države su sa pobedničke pozicije obezbeđivale zakonski okvir za etničko čišćenje,pritiskajući Tursku da prihvati ove sporazume sa izgovorom da se „Tursko“ stanovništvo ne može integrisati u tadašnje civilizaijske tokove tih država.Uzimajući sve sumarne podatke ovo je bio najveći egzodus i etničko čišćenje provučeno kroz zakonske okvire u savremenoj civilizaciji.Oko 2 000 000 ljudi islamske veroispovesti je proterano sa Balkana za svega nekoliko decenija.Iz Gore je raseljeno preko 10000 ljudi,u procentima je u odnosu na celu polulaciju iznosilo skoro 50%.Gotovo polovina jednog celog naroda je nepovratno otišla za Tursku.Gora je preživela egzodus,nastala da postoji,doduše na novim principima i u novim granicama.Opstala je u vremenima kraljevine,komunističkih diktatura,i kvazi socijalističkih demokratija.Ušla je u proces srpske asimiliacije,koji je gotovo pretio da ovu malu autohtonu zajednicu istopi sa većinskim narodom u državi.
Velike geopolitičke promene u zadnje dve decenije XX veka u celom svetu,su donele promene u samoj Gori.Po prvi put su politički organizovani,izgrađuju svoj identitet.Jačanje nacionalističih ideja ne zaobilazi ni Goru.Identifikacija sa ostalim muslimanima iz SFRJ sličnog govornog područja pokušava da zaustavi proces asimilacije i povrati izgubljeni identitet.I onda kao mnogo puta u XX veku,sukob druga dva većinska naroda kroji sudbinu Gore.Na početku XX veka takav sukob je podelio Goru na dva dela.Raspadom SFRJ ponovo je podeljena na još dva dela,Makedonski i Srpski.I Konačno rat 1999. godine na Kosovu definitivno omeđuje Goru u novu Kosovsku državu.Doduše i tada je bilo pokušaja da se Gora još jednom podeli i deo do Dragaša uđe u Republiku Makedoniju,na osnovu internog dogovora Makedonije i Srbije iz 2002 godine,ali je kasnije pod stranim pritiscima makedonsko rukovodstvo poništilo prethodni sporazum,a Kosovska skupština proglasila ništavnim sporazum.I tako se na početku ovog veka Gora nalazi na istom mestu gde se nalazila na početku XX veka.Egzodus gotovo 50% populacije ovaj put ka Evropskoj uniji,pretnja gubitka identiteta i nove pretnje sada albanske asimilacije.
Gora u novonastalim okolnostima
Tako Gora u XXI vek ulazi kao sastavni deo države koja će 2008 godine proglasiti nezavisnost.Prva decenija života u Gori je samo deja-vu onoga što je Gora doživljavala u prošlom veku nakon prekajanja granica.Svaka novoformirana država je u Gori sprovodila sopstvenu političku integracije Gorana prema svojim principima.Međutim svi prethodni pokušaji se odlikuju jednom činjenicom koja je različita od sadašnjih.Asimilacija i pritisak je bio od nacionalne konfesije koja je hrišćanske veroispovesti i nema svoj autohtoni narod u regiji Gora.Sada su okolnosti drugačije.Veroispovest je ista,a gotovo svi rubni delovi Gore se graniče sa Albanskim naseljima i mestima.Ovo je suštinska razlika koja je bi mogla narednih decenija da bude ključni faktor za albansku asmiliaciju Gore.Naime istorijski sagledano,gotovo u pravilnim razmacima koje su pratile velika previranja u ovom delu Evrope,albanizovan je poveći deo Goranske etničke konfesije.Krejem 17.veka oblast danas poznata kao Opolje ulazi u proces albanizacije.Na početku 18.veka gotovo se ne govori goranskim jezikom u Opolju,sela Brezno,Plav,Bučje,Šajnovce,najkasnije ulaze u proces Albanizacije.Sela u samom Opolju od Bučja preko Brodosana do Zaplužja i Plajnika nešto ranije se asimiluju sa albanskom konfesijom,iz razloga prevlasti albanskog uticaja u Dukađinu u okviru Osmanske države.Sa asmilacijom Opoljskih gorana,dolazi i do asmilacije dela Gorana u Ljumi.Pre svega sela Topojane,Nimče,Lumje,Vila,Kalis.Narod koji nije hteo asmiliaciju je emigrirao za centralna goranska sela,i tu nastavio život u svom etničkom jezgru.Proces albanizacije je u XX veku zaustavljen.Političke okolnosti su onemogućile dalju asimiliaciju,ali su napravile veliki jaz između dva suseda,Gore i Opolja.Postali su protivnici,neprijatelji.Dva dela jednog te istog naroda,koji je u jednom delu asimolovan u prethodnih trista godina.Iako istorijski nemaju nikakav albanski kontinuitet,niti se to istorijski može dokazati,naši albanizovani pretci iz Opolja sada postaju najveći albanci na Kosovu.Ne pamte svoje istorijske pretke,ne znaju kojem fisu pripadaju,jer izvorno to nisu ni bili. Naši gorani u Opolju svakako da nemaju ili imaju vrlo malo albanskog karaktera koji su uspeli da namaknu prethodnih dvestotinak godina.Međutim u sadašnjim okolnostima oni su sastasvni deo albanskog nacionalnog korpusa.Po prvi put u istoriji su vladari nad ovim teritotijama.Bez ikakvog političko državničkog iskustva oni su samo izvršioci politike centralne vlasti.
Pozicija Gore nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma je vrlo delikatna.Političke strukture koje su rukovodile narodom se raspadaju.Velika većina pod okriljem noći beži u okolne zemlje.Poneki sa opljačanim novcem preko planina dospevaju do Makedonije i Srbije.Narod ostaje sam.Ne zna kako da reaguje.Javlja se inicijativa o kolektivnom iseljavanju,u većini sela u donjim delovima Gore narod se okuplja na okolnim brdima čekajući šta će se desiti.Samoinijativno odlučuju da ostanu,jer su dospele informacije da sela sa veće nadmorske visine neće u egzodus.Još jedna informacija je zadržala ove ljude na svojim ognjištima koja je stigla od UCK,da im se garantuje bezbednost pod uslovom da se položi naoružanje koje je ostalo u svakoj porodici pri povlačenju zvanične vojske SRJ.Naime pri povlačenju vojska je nudila veliku količinu pre svega pešadijskog naoružanja koje su ljudi uzimali zbog bojazni za lične živote.U svim selima ugledniji građani preuzimaju inicijativu za ostanak.Obezbeđuju preko svojih ličnih privatnih kontakata prve razgovore sa uticajnijim albancima iz Dragaša.U prvim posleratnim danima albanski povratnici iz Opolja imali su prioritet stvaranja uslova za ponovni život u svojim domovima.S obzirom da su bili kolektivno proterani za Albaniju nekoliko dana nakon početka rata.Njihovi su domovi bili opljačkani,spaljivani,stoka je bila prepuštena sama sebi na planinskim obroncima.Ubrzo nakon toga oni prelaze na rešavanje poblema zvanog „Gorani“.U njihovom shvatanju,oni su Gorane poistovećivali sa Srbijom i Srpskom državom.Svako ko je bio nasilno mobilisan od strane vojske SRJ,a takva je bila većina jer ko nije mobilisan smatran je izdajnikom,je bio povod za fizička i verbalna zlostavljanja.
Bezvlašće koje je postojalo i nepostojanje institucija sistema je omogućavalo teror u svakom obliku nad žiteljima Gore. U samom Dragašu ne postoje institucije sistema,vladari su lokalne albanske paravojne formacije koje su se predstavljale kao sastavni deo UCK,a koje su išle po kućama i tražile pojednice sa spiskova koje su pravili albanci iz Dragaša.Tada je bila dovoljna i jedna prijava komšije albanca u štabu UCK u Dragašu,i glava sa ramena ljudi je letela.Nije bilo sudova,tužilaca,policije.Nadzor nad ovim štabom je imala lokalna grupa ljudi sa sumnjivom kriminalnom prošlošću u SFRJ,a koja se najkasnije uključila u pobunu UCK na Kosovu.U celom Opolju praktično osim par izuzetaka nije nikad bilo ozbiljne frakcije UCK,niti su na tom terenu operativno delovali.Nekoliko lica je bilo uključeno tek po izbijanju rata na proleće 1999 godine.Nakon rata svi su se hteli predstaviti kao vojnici UCK,pa se često dešavalo da uniforme nose i oni za koje i sami albanci znaju da nikada nisu bili deo UCK.Kontrolu nad ovim štabom imao je štab u Prizrenu,koji je dolazio u Dragaš u posebnim prilikama,i tada se moglo videti da lokalni štab nema nikakav kredibilitet u hijerarhiji delovanja.To im međutim nije smetalo da organizuju akcije oduzimanja oružja,zatvaranja i prebijanja lokalnih Gorana.Prebijanja su se dešavala svakodnevno,praktično dovoljno je bilo da progovirite na maternjem jeziku,ili da vas optuži neki lokalni albanac.Prvih meseci nakon rata,juli,avgust i septembar su bili najteži.Žitelji sela van Dragaša praktični nisu smeli da siđu u Dragaš,ili su rizikovali život da to učine.
Dragaš je administrativno sedište opštine Gora od 1991 godine,kada je formiran kao nezavisna opština.Sam Dragaš je čisto goranska varoš,u kojoj je prvi albanac iz Opolja stalno nastanjen tek 1956 godine.Do te godine nijedan deo Dragaša nije bio u albanskom posedu,niti je imao pridošle stalno doseljene albance.Prvi albanci de doseljavaju iz obližnjih sela Opolja,koji dobijaju prinudni smeštaj kao činovnici tadašnje KPJ,ukuljučeni u državnu administraciju.Tek u narednim decenijama dolazi do većeg naseljavanja albanaca u Dragaš,naročito od druge polovine 70-tih godina XX veka.Tada se prave prve albanske kuće u centralnom delu Dragaša.Tek 80-tih godina u južnom delu Dragaša ispod autobuske stanice se gradi prva albanska kuća.Često se dešavalo da albanci kupe pojedine zemljišne posede ali zbog nemogućnosti prenosa lične svojine po tadašnjim zakonima nisu bili u mogućnosti da to uknjiže.Tako sve do 90-tih godina procenat doseljenog albanskog stanovništva u Dragašu ne prelazi 20%.Do Kosovskog rata gotovo 90% privredne delatnosti,lokala,trgovine je bilo u posedu Gorana.Naročito se to odnosilo na lokale u centalnoj zoni Dragaša,gde gotovo da nije bilo lokala koji je bio vlasništvo albanaca.Jedan veći albanski trgovinski lanac koji je radio u tom vremenu je bio vodeći predstavnik lokalne ekonomije.Stanje na kraju prošlog veka i stanje na početku druge decenije XXI veka daje dijametralno suprotnu sliku.Upravo prvi posleratni meseci 1999.god su omogućili albancima da prisilom,otkupom i pravnim prevarama dođu u posed gotovo svih lokala,privrednih društava,imanja,i kuća u centralnom delu Dragaša.Naravno svi ti slučajevi se moraju izolovano posmatrati ali ćemo ovde opisati najčešće korišćen scenario.Određeni lokal bi zapadao oku nekog albanskog lokalnog moćnika.Tada bi počeli pritisci na vlasnika lokala da taj i proda.U zavisnosti od njegove odluke,preduzimali su se drugi koraci koji su podrazumevali prebijanja,lomljena lokala,ili često bacanja eksplozivnih naprava na lokale i kuće Gorana.Posle toga su ti lokali prodavani u bescenje,a žitelji se selili.Posle par takvih primera,često su ostali pristali na prodaju pri prvoj ponudi,znajući šta ih čeka.Oni koji su ostali dosledni,i nastavljali sa radom,trpeli su svakakve verbalne uvrede,prebijanja i pretnje.Nikada prvih posleratnih godina nisu mogli da ostvare profit,jer postoji nepisano pravilo da lokalni albanci ne kupuju u goranskim lokalima,makar oni bili daleko povoljniji.Danas je to u manjem procentu,ali i danas toga ima.Ovo je bio još jedan od načina pritisaka,jer onemogućavanje ekonomski održivog privređivanja vas tera na prestanak bavljenja delatnošću,a samim tim i nedostatak prihoda za osnovne potrebe.Ovakav vid ekonomske diskriminacije je bio povod za jedan veliki egzodus koji se dešava prvih posleratnih godina.Procenjuje se da je tada preko 5000 žitelja Gore,emigriralo u potrazi za održivom životnom egzistencijom.Većina je izabrala Srbiju kao privremenu mesto života,ali će veliki deo tih ljudi nastaviti svoj put do neke zemlje Evropske unije kao stalno mesto boravka.
Međunarodna zajednica i Gora
Politički predstavnici Gore u vremenima pre kosovskog rata su bili puki poltroni i izvršioci politike iz Beograda.Nisu imali sopstvenu inicijativu i mogućnost delovanja ,već su slepo izvršavali naloge iz Beograda.Pod plaštom političke zaštite goranske zajednice vršene su političke manipulacije i diskriminacije albanskog lokalnog stanovništva.Tako će i oni biti odgovorni za osvetničko ponašanje lokalnih albanaca.Nakon donošenja novog ustava Srbije 1989.godine stara komunistička elita odlazi u političku penziju.Neko iz ličnog straha,neko kao partijski nepodoban,gotovo su svi penzionisani.Nova politička elita stasava pod okriljem SPS-a i izvršava njegove naloge.Dve godine nakon toga proglašava se samostalna opština Gora,a Opoljski deo biva prisajedinjen Prizrenu.Ovde se mora spomenuti da su sami albanci u Opolju u nekoliko nevarata 80-tih godina podnosili inicijativu za samostalnu opštinu sa sedištem u Brodosavcu.Motiv je bio da ne budu u sastavu većinski goranske opštine.Nije bilo sluha za taj zahtev,a ni mogućnosti da se izađe u susret bez odobrenja Beograda.To će se pokazati sa današnjeg aspekta kao još jedna kobna greška.
Kao lokalna dekoracija bili su prisutni na međunarodnim konferencijama bez ijedne izgovorene reči.Niti ih je ko smatrao relevantnim sagovornicima niti su oni imali moć da bilo šta kažu.Bili su za međunarodnu zajednicu išto što i neki albanci koji su instrumentalizovani od strane Srbije i vođeni sa delegacijom da se pokaže tobož kako delegacije iz Srbije nisu jednonacionalne.U predratnim pregovorima je postajao pokušaj da se za goransku nacionalnu manjinu obezbedi zaseban oblik održivog delovanja.Međutim nijednim dokumentom pa ni Ahtisarijevim planom nije izričito zahtevano da se politčki zasebno organizuje opština,odnosno njen kontinuitet.Raspoređivanje snaga KFORA na teritoriji Gore je usledilo nekoliko nedelja po povlečenju vojske SRJ.U rejonu Dragaša,u okviru nadležnosti Nemačkog kontigenta KFORA-a sa sedištem u Prizrenu,raspoređen je Turski bataljon.Njihova misija je bar zvanično bila orjentisana na obezbeđenju sigurnosti života lica i imovine.Pre raspoređivanja svojih snaga dobili su informacije da se radi o terenu naseljen Srbima,da bi trebalo da budu garant slobodnog života albanskog naroda.Bili su smešteni u prostorijama nekadašnjeg hotela „Šar“ u centru Dragaša.Nakon svega nekoliko nedelja shvatiće da su informacije koje su imale u najmanju ruku netačne.Radi se o islamskom stanovništvu koje ni na koji način i u nikakvom obliku ne čini nasilje.Vremenom će prave informacije sa terena biti vrlo revelatne u zaštiti Gorana od albanskog terora.Prijateljstvo je uspostavljeno,čime je definitivno potvrđena spremnost na zaštitu i očuvanje Gore.Turski kontigent je bio garant mira u Gori,a vremenom sve omraženiji u albanskom delu.Smatrani su okupatorima sa albanskog gledišta.
Zbog nepoznavanja situacije na terenu,i neaužurnosti tadašnjih političkih struktura,medjunarodna zajednica pre kosovskog rata nije bila adekvatno upoznata sa siuacijom u Gori.Srbiji je bila bitna samo jedna činjenica da je to nealbanski živalj koji nema tendencije i želje većinskog albanskog stanovništa Kosova.I ništa više od toga.Malobrojnost i nepostojanje intelektualne matice je limitiralo internacionalizaciju pitanja opstanka Gore od samih Gorana.Tek će uspostavljanjem politički održivog sistema nakon prvih parlamentarnih izbora na Kosovu,omogućiti prve direktne kontakte izmedju Gorana i delova medjunarodne zajednice predstavljene kroz UN ili evropsku administraciju na Kosovu.U provoj deceniji ovog veka prvi put se pitanje Gore internacionalizuje kroz direktne razgovore evropskih diplomata i predstavnika Goranske zajednice,pa će pitanje Gore biti sasatavni deo razgovora o ostvarivanju održivih standarda za nacionalne manjine koje su bile preduslov za kasniju inicijativu o nezavisnosti Kosova.
Ekonomska situacija u novim okolnostima
Gora kao jedna od najmanjih opština u tadašnjem društvenom uređenju,je bila tipična slika ruralnog socioekonomskog i demografskog uredjena.Nije bilo sistemskih zakonskih rešenja za dugoročni održivi razvoj.Sve se svodilo na pojedinačne lokalne inicijative,čime se zadovoljavo mir lokalnog stanovništa.Kao administrativni centar Dragaš je obezbeđivao preko državne administracije zapošljavanje određenog broja lokalnog stanovništva.Plate u državnim institucijama koje su finasirane iz budzeta su bile sasvim dovoljne da se prostom repordukcijom broj stanovništva održava čak i povećava.Projekti osnivanja društvenih trgovoniskih lanaca,tekstilne fabrike,hidroelektrane su donekle preslikale gradski sistem uređenja na lokalu.Vekovni izvor prihoda,stočarstvo i poljoprivreda zamiru.Oni opstaju u oblicima zadovoljavanja sopstvenih kućnih potreba i to pre svega u stočarstvu.Naizgled siromašni kraj sa vrlo skromnom ekonomijom je u samim selima odavao prilično drugačiji utisak.Ovom utisku su doprinosili pre svega ljudu koji su privređivali van Gore u unutrašnjosti SFRJ,koji su u sistemu socijal-komunističkog uredjena imali privatnu inicijativu.Ona se ogledala kroz sospstvene delatnosti u oblasti pre svega prehrambene i uslužne delatnosti.Veliki broj pekara,poslastičarnica,burekdzinica,ćevabdzinica,trgovniskoh radnji je omogućavalo značajna finansijska sredstva koje su se većinom slivala u Gori.Stoga je ovaj kraj izgledao uvek bogatiji nego što je to bilo koja statistika mogla pokazati.Nadasve je ovaj narod bio vrlo vredan i radan u rasejanju pa se često dešavalo da u tadašnjim vremenima jedan čovek radi na dva radna mesta,ili se bavi drugim oblikom privređivanja nakon redovnog radnog vremena.Jer živelo se na dva mesta,ulagalo na dve strane,govorilo dva jezika,pa se moralo zaraditi dvostruko.Pored državnih investicija,lokalna samonicijativa je imala zanačajne rezultate.Ovakvim vidovima je izgradjen veliki broj mostova,pristupnih puteva,zajedničkih zgrada,verskih objekata u samim selima.Ovak vid privređivanja koji se oslanjao na jake državne institucije je održiv sve do momenta dok je država jaka i prisutna na terenu.Proizvodnja kao vid privredne delatnosti osim fabrike i par privatnih radnji,je bila minimalna.Sve se svodilo na uslužno-trgovinsku delatnost.Ovakav vid privrede neminovno zavisi od fluktuacije ljudi i političkog sistema.
Zbog toga će nove okolnosti nakon Kosovskog rata upravo najteže pogoditi žitelje Gore.Nakon rata celokupna politička elita napušta prostore Gore.Novi politički sistem nameće potrebu za novom političkom inicijativom.Sada je većina administracije u rukama albanaca.To je uradjeno tako što je odluka o osnivanju opštine Gora iz 1991 proglašena ništavnom,pa je time obezbeđena večina u opštinskom parlamentu u Dragašu.Većina je obezbeđena prostom činjenicom da je veliki deo žitelja Gore izbegao ili je proteran nakon rata,a veliki broj albanskog življa je u toku rata ili nakon njega ponovo nastanjen u Opolju.Naime Opolje je je kao nijedan drugi deo Kosova većinski bio žitelj pre svega u Srbiji.Nakon rata gotovo svi žitelji Opolja su svoje stanove,kuće prodali lil zamenili za iste na Kosovu i stalno se nastanili u Opolju.Ovim je činovima demografska slika u Opolju i Gori promenjena.Broj žitelja Gore će opasti za skoro 50% u prvoj deceniji XXI veka,dok će broj albanskog življa porasti za skoro 30%.Ovakva demografska slika prouzrokuje njemu sličan etnički sastav u lokalnoj administraciji.Stoga nakon rata nijedan predsednik opštine nije bio Goranin.Procentualna zastupljenost Gorana u državnoj admistraciji danas je nešto oko 30%.Taj procenat u prvim posleratnim danima je bio i manji od 10%.Tek pod medjunarodnim pritiscima pre svega za vreme ispunjavanja standarda pre proglašenja nezavisnosti taj procenat je malo povećan.Ovo je bitno sa stanovišta ekonomskog opstanka.Jer nemogućnost zapošljavanja u državnoj upravi pored manjih prihoda vam onemogućava donošenje odluka od opšteg interesa.Nemožete uticati na privatizaciju i investicije.Ne možete koristiti fondove EU za obnovu i razvoj.U celini nemate upravljački mehanizam u tokovim novca i prinuđeni ste da koristite mrvice sa stola koje ostanu kad lokalni albanski političari završe svoj obrok.Albanski političari novoformirane okolnosti obilato koriste.Podvučeni kroz zakonske okvire obezbeđuju sebi upravljačke mehanizme kojima kontrolišu sve ekonomske delatnosti.Bilo kakva ekonomska inicijativa prema Gori nije smela biti ni razmatrana.Prve posleratne godine,pored minorizacije u političkom sistemu se odlikuje i nasiljem prema drugom vidu privredjivanja.Privatna trgovinska-uslužna delatnost Gorana je skoro ugašena.Pretnjama,ucenama,otkupima,i pritiscima lokali Gorana su zatvarani,paljeni,otkupljivani.Danas se u Dragašu na prstima jedne ruke mogu prebrijati lokali čiji su vlasnici Gorani,a koji rade.Primera radi od četiri stolarske radnje pre rata danas samo jedna radi,i to pod izuzetno teškim okolnostima.Suprotno danas rade četiri albanske stolarske radnje.Ekonomske pozicije koje su danas ostvarili nisu plod kvalitetnog rada već nelojalne i neodržive konkurencije.Gotovo svi trgovonski lokali koji su bili sastavni deo velikih društvenih firmi su prodati lokalnim albanskim moćnicima u bescenje.Privatizacija tekstilne fabrike je morala biti poništena u prvom aktu,zbog manipulacija.Hotel „ŠAR“ je nakon odlaska Turskog kontigenta KFORA prodat takođe u bescenje.Slično je sa zdanjem starog hotela.Naravno da nijedan lokal,firmu ili objekat nije kupio Goranin.Ne zbog toga što ih nije bilo,već iz prostog razloga da tenderski uslovi i način prodaje nije davao nikavu mogućnost da bilo ko drugi učestvuje osim onog koji je i pre tendera „kaparisao“ određeni objekat.Tako je za deset godina sve ono što su privređivale generacije Gorana,stvarajući objekte,lokale,kuće,fabrike,ili je stvarala država preko društvenih firmi postalo lično vlasništvo manje grupice albanaca iz Opolja.Za nepunih pedeset godina od kada nije bilo naseljenog albanca u Dragašu,danas je celokupno vlasništvo nad ekomomijom u rukama albanaca.Veliki društveni objekti koji su građeni za vreme SFRJ,kao sto su hoteli,farika tekstila,hidrocentrala,šarproizvod,fabrika prerada biljaka je postalo vlasništvo određenih lokalnih moćnika.Izuzev fabrike koja je u vlasništvu Turske korporacije.Ovim otkupom nije samo otuđena zajednička imovina generacije Gorana,već i zemljišta koja su date firme i fabrike dobile na korišćenje.Ova zemlja je oduzeta i nacionalizovana od Gorana za vreme komunističke vladavine,i dodeljena na korišćenje i vlasništvo tada novoformiranim firmima i fabrikama.Danas se privatizacijom ta ista zemlja prodaje i postaje vlasništvo novog kupca albanca.Bez zakona o denacionalizaciji i povraćaju zemljišta koje je oteto od Gorana.Ovim Goranska zemlja koja je posle 1945. oteta,postaje legalno otkupljena i vlasništvo albanaca.
Ovakav vid političke organizacije koje je proizveo novonastale ekonomske okolnosti su naterale Gorane na novi talas egzodusa jer nisu mogli ostvariti osnovnu materijalnu egzistenciju.Razdor između političkih vođa u samoj Gori je dodatno doprinosio ovom egzosusu.Poslednjih godina se to malo promenilo ali ne kao želja albanske političke većine već kao rezultat političke trgovine između albanskih partija i predstavnika Gorana.Ova trgovina opet nije bila uslovljena željama već raskolom između dve najveće albanske partije,pa je pobednička albanska partija bila primorana na koaliciju sa Goranima kako bi nastavila svoju vlast.To je donekle omogućilo da Gorani imaju veći politički uticaj,a time i nesmetano ekonomsko delovanje.Iako minorno ono nekako predstavlja svetlo na kraju tunela koje može obezbediti opstanak Gore i Gorana.
Prosveta i štolstvo kao bitan faktor podele
Gašenjem poslednjih medresa i gubitkom identita sa Osmanskom državom,u okvirima tadašnje Kraljevine Jugoslavije,osnivaju se prve nove škole na srpsko-hrvatskom jeziku.Generacije pismenih ljudi u Gori koji su pisali i govori Osmanskim pismom napušta Goru i seli se u Tursku,vrlo mali broj pre svega žena ostaje u Gori.Novo nastale škole počinju sa radom tek pred kraj treće decenije XX veka.Stoga skoro dvadeset generacija Gorana rođenih između 1910-1930 ostaje trajno nepismeno jer nije bilo mogućnosti školovanja.Prve pismene generacije se pojavljuju pred početak drugog svetskog rata.U SFRJ školstvo je novim zakonskim okvirima imalo jak podsticaj.Bilo je obavezno četvorogodišnje a kasnije i osmogodišnje školstvo.I pripadnici zenske populacije su zakonski primorane na školavanje.Sistem obrazovanja je bio uredjen kao i u celoj državi.U svakom selu je postojala osnovna škola,često četvorogodišnja,u većim selima i osmogodišnja.U Dragašu je funkcionisala gimnazija,srednja ekonomska škola,i trgovačka srednja škola.Viših škola i fakulteta nije bilo.Naučno-nastavni plan je bio određivan iz Beograda,udzbenici takođe,a visoko školovanje kadrova takođe najčešće u Srbiji.Tako je naciolnalna svest,istorija,tradicija opisivana i predavana onako kako su ih učuli drugi.Prve generacije prosvetara bili su sa teritorija cele SFRJ.Najčešće iz nekih ruralnih sredina koji su nakon školovanja raspoređivani na dužnost u Gori.Bilo je Hrvata,Crnogororaca,najviše Srba.Gotovo do 60-tih godina kada se pojavljuju prvi Gorani ovi prosvetari su nosili pismenost u Gori.U narednim decenijama će sve veći broj Gorana biti u sistemu školstva,tako da već pod kraj 80-tih godina gotovo preko 95% prosvetara čine sami Gorani.Od starih profesora i učitelja koji su radili u Gori,većina se vratila u rodna mesta ili je službom preraspoređena u druga mesta.Mali broj je nakon penzije ostao da živi u Gori,ali je nakon rata i ovih nekoliko porodica napustilo Dragaš.Domaći prosvetni kadar je većinski školovan,odgajan i vaspitavan u duhu srpskog jezika i književnosti.Učeni na tuđoj tradiciji,istoriji i kulturi oni su nesvesno bili izvršioci politike tihe asimilacije preko sistema školstva.Pored sistemskog uređenja zasluge pripadaju i samim prosvetarima jer nije bilo saminicijativnog,istraživačkog i kritičkog pristupa u sopstvenom radu.Ovakve navike i maniri će umnogome uticati na današnje stanje školstva u Gori.Istorijski gledano Goranska populacija je jedan od izuzetaka jer je opstala upsrkos činjenici da nema svoje nacionalno pismo,a jezik nije uniformisan.Kako kažu jezik je duša jednog naroda,a pismo njegovo telo.Tako smo mi dušu prilagođavali okolnostima a živeli u telu drugih naroda.I opet se održali i opstali.Verovatno zato što je Goranska populacija imala stalno na umu da je to tuđe,da je to nešto što se mora uraditi a svoje čuvati.Dušu su čuvali,mada je ona nesvesno dobijala obrise i osobine tudjeg jer nije bila uniformisana.Razlozi su mnogobrojni.U samom Goranskom narodu nije bilo intelektualnog potencijala da se istraži sopstveni jezik,da se na njemu radi i da se on shvati kao dragocenost.Nije bilo pokušaja da se on zaštiti.O njemu se nije govorilo u naučnim krugovima.Sami Gorani nisu znali kojim jezikom govore,jer ih je o osobinama i karakteru matičnog govora podučavao neko ko nije pripadnik Goranskog naroda.Zamislite apsurd da vas o vašem jeziku uči i pojašnjava neko ko je na par dana došao da posluša kako taj jezik zvuči.Naravno da su te interprentacije bile plod sopstvenog utiska i stepena znanja o srodnim jezicima od strane svakog autora ponaosob.A onda su naše prosvetare ti isti tako učili,a oni pak tako uče našu decu.Tragedija opet nije u samom učenju već u činjenici da i posle svega u celoj našoj istoriji dokle god postojimo mi ćemo učiti i pisati stranim pismom a govoriti svojim jezikom.Pa i ovo zapažanje je pisano stranim pismom,jer svoje nemamo.Tu je srž našeg opstanka i bitisanja.U ovom momentu niti imamo potencijala niti društveno-političke odgovornosti za takav poduhvat.Ali svakako ne bi smeli odustati i to smatrati apsurdom,u nadi da će buduće generacije shvatiti važnost ovog problema.Iz nepostojanja potencijala sopstvenih lingvista,danas u Gori postoji politički orjentisan problem jezika i školstva.Albanska većina to posmatra,ne učestvuje u rešavanju tog problema jer joj odgovara stanje dvovlašća.Dok je tako oni mogu biti spokojni.Vladajuća politička elita Gorana je svojom političkom platfotmom našla solomonsko rešenje po pitanju obrazovanja.Distancirajući se od srpskog sistema školastva,predlažu i realizuju sistem Bošnjačkog jezika i književnosti.Posmatrano iz dugoročne perpspektive ovaj izbor je verovatno najbolji mogući.Zašto?Političke okolnosti donose novu državnost,približavajući se Bošnjačkom nacionalnom korpusu biće najlakše ostvariti nacionalne ineterese.Bošnjačka konfesija je na Kosovu danas treća najbrojnija zajednica.Ima svoju matičnu državu koja je garant političkog i bilo kog drugog delovanja.Istorijski gledano i sama Gora je jedna grana na istom drvetu koja izrasla nakon vekovnog Osmanskog vladanja Balkanom.Gora čini jedan deo etničkog esnafa koje se geografski proteže od Makedonije preko Kosova,Sandzaka,do Bosne.Ovaj jezičko –kulturološki prostor je nakon balkanskih i svetskih ratova prekrojen,i podeljen u više država,a time i razdvojen u velikom broju elemenata.Svaka država je učinila mnoge da pojedine grane ovog drveta odseče od svog jezgra.Tako je i Gora dugo bila izopštena iz svog jezgra.Stoga približavanje Bošnjačkom nacionalalnom korpusu je najpoželjnije i dugoročno najpepspektivnije.Naravno sa zadržavanjem svih lokalnih odlika i karkteristika jednog naroda.Stoga su celoj Gori osnovane nove škole koje rade na programu i principima Bošnjačkog jezika.Za sada u relativno skromnim okolnostima i broju.Problem je adekvatnog kadra,jer se formiranje nastavnog kadra ne može obaviti za tako kratko vrema.Problem je i u literaturi,obzirom da udzbenici jako teško stižu iz BIH shodno unutrašnjim problemima te države.Zaostali sistem školstva po programu Srbije funkcioniše i danas u Gori.Čak je najbrojniji.Glavni faktor je finasijska podrška iz Srbije,pozamašna finansijska odvajanja za nastavni kadar.Ovaj kadar je kako smo ranije naveli i po uverenju tako orjentisan jer se i sam školovao u takvom sistemu.Stoga se takve navike i normativi ne mogu promeniti preko noći.Deca su pod pritiscima roditelja koji ne vide perspektivu u Gori,pa očekuju da prohodnost na dalje školovanje mogu da ostvare samo u Srbiji,ukoliko se po tom sistemu školuju.Ovome naročiti doprinose problemi priznavanja diploma sa Kosova,i nemogućnost studiranje u BIH u svojstvu domaćih studenata lica sa Kosova koji su na Bošnjačkom jeziku prošli sistem školstva.Dakle svako stoji na svojim pozicijama.Srednja škola po sistemu Srbije funkcioniše u selu Mlike.Albanci su pokušavali u nekoliko navrata da to spreče,ali su dubljom analizom došli do zaključka da se dalje ne upliću jer će ta deca u najvećem broju napustiti Kosovo,obzirom da će nastaviti školovanje u Srbiji.To je pravi cilj albanske neutralnosti po pitanju školstva u Gori,nikako demokratski potez slobodnog izbora školstva.Iseljavanja će se dakle nastaviti,a vraćanje ove deca u Goru će biti gotovo neostvarivo.Stoga funkcionisanje sistema školstva u Gori po sistemu Srbije će biti sve do momenta kada Srbija prestane da finansira školostvo u Gori,i dok postojeći kadar ima svoj radni vek.Najprirodnije je stoga ako već nemamo svoje nacionalno pismo,da školstvo funcioniše po najpribližnijem pismu i jeziku a to je svakako Bošnjačko.U perspektivi se čini da će to biti osnovni vid školskog sistema u Gori.Sve dok se ne pojavi ideja o svom nacionalnom pismu ili se kao nacija ne asimilujemo i istopimo sa drugim balkanskim narodima.
Političke organizacije u Gori u novim okolnostima
Kako to obični biva ukoliko ste nečiji poltron ili potrčko,posle poraza vašeg nalogodavca vi bežite glavom bez obzira.Tako se nekadašnja elita SPS iz Dragaša koji su bili vrhunski instinski bogovi u Gori,seli u Srbiju prvih junskih i julskih dana 1999 godine.Medjunarodna zajednica nakon rata peuzima rukovođenje do prvih parlamentarnih i lokalnih izbora.Nameće se nova politička situacija,gde starih struktura nema,a političke ambicije njihovih protivnika postaju vidjive.Gotovo celokupna politička elita Gore je na neki način bila uključena u političke delatnosti u Gori i pre rata.Samo na različitim pozicijama.Najveći broj je bio opozicionar tadašnjem SPS,poneki čak i bivši članovi SPS ali sa minimalnim uticajem.Kod nekih intelektualaca se tada budi budi patriotska ideja o „spasiocima“ naroda,pa počinju svoj politički život.Dok treći kreću po nalogu svojih političkih poltrona iz okolnih država.Dve struje se izdvajaju kako po svojoj jačini,tako po članstvu i uticaju.Dijametralno suprotna po stavovima i polazištima.Jedna ideja prosrpski orjentisana,finansirana iz Srbije,zastupa stavove zvanične politike Srbije kroz zaštitu Goranske populacije.Druga opcija izrasla na nekadšnjoj antiSPS i antisrpskoj osnovi,postujući nove okolnosti prizanje realno stanje ne terenu,uključuje se u širi bošnjački front na Kosovu.Priznaje institucije sistema Kosova,i pokušava da političkim delovanjem i trgovinom pomogne opstanku Gore.Sistemom političkog uredjena na Kosovu prosrpska opcija dobija mesto u parlamentu,druga opcija preko izbora takođe.Iako je primarni cilj zvanično isti,dijametralno suprotnim pristupima obe političke opcije nisu uspele da spreče umiranje Gore.Odgovornost proističe iz činjenice vršenja političkih funkcija,pa je veličina odgovornosti shodno veličini uticaja i trajanju na vlasti.Neumitne su činjenice da je Gora prepolovlejna,da je ekonomski neodrživa,da nepostoji jedinstvo po pitanju zasebne opštine.Da nije došlo do zaštite stanovništva od terora,pljački,batinjanja prvih godina posle rata.Da sada ne postoji adekvatna zaštita imovinskih prava,zakonskih procedura i dostpunosti pravosuđa.Kradje privatne imovine i stoke su svakodnevnica,policijska zaštita ne postoji,ali je najžalije da ne postoji volja da se problem reši.Politički pritisak aktuelne Goranske vlasti nema uticaja na policijske strukture.Sve su to argumenti koju su apsolutno proverljivi i na mastu.Najveći rezultati su postignuti na polju slobode kretanja i međusobnog pomirenja.Međutim i ovi rezulatati mogu biti posmatrani kroz kontekst globalne Kosovske politike o održivom multietničkom Kosovu.Opstanak u Gori,kakav takav je rezultat koji se može smatrati najvećim uspehom.Drugi pozitivan rezultat je u činjenici da lokalni albanci u političkom delovanju moraju prihvatiti Gorane kao važne političke aktere bez kojih je delovanje nemoguće i nepoželjno.To će utrnuti put kasnijim političkim predstavnicima da bez straha u političkom delovanju uđu u rešavanja konfliktnih situacija.Pored ove dve struje,ostale političke partije nisti su imale značajnije biračko telo,niti su imale uticaj na dešavanja.Više su bile dekor za međusobno razračunavanje ove dve opcije.
Posmatrajući okolnosti u kojima su delovale poitičke oraganizacije Gorana,vrlo često se može odgovornost prebaciti na okolnosti koje su bile prisutne na početku političkog delovanja,pa se iz datih okolnosti i nije moglo više.Svakako da sami akteri događanja imaju sopstveni odgovor da li se moglo više i koliko više? Jedno pitanje od vitalne važnosti za Goru i dana danas ostaje nerazjašnjeno.To je pitanje samostalne opštine.Zlo koje je Gora preživela prethodne decenije je delom proizašlo iz okolnosti da nemamo svoju opštinu,i da je rukovođenje opštinom Dragaš bilo od strane politčkih partija albanaca.To je uradjeno smišljeno i planski i rezultati su vidljivi danas.Dragaš kao adminstrativni centar je od Goranskog sela postao albanska varoš.Broj stanovnika je skoro polarizovan.Sve strukture vlasti od policije,elektrodistibucije,komunalnih službi drže albanci.Većinski radnici i do skoro 80% u tim firmama su albanci.To su sve rezultati multietničke opštine.Ukoliko se ovo stanje održi u narednom vremenu,albanci neće biti prisutni samo do periferije Dragaša već će polako zalaziti u sama sela.Jedini način izlaska iz ove majorizacije Gorana je zasebna samostalna opština.Gotovo svi faktori idu u prilog.Geografska lokacija koja granicama omeđuje goranska sela,kako prema Dragašu,tako i pema Makedonii tako i Albaniji.Broj stanovnika koji je potreban za osnivanje opštine a koji je po Ahtisarijevom planu preko 5000.Održivi razvoj u zasebnoj oštini obzirom da će sredstva iz budzeta biti raspoređivana u samoj Gori.Ovde se nećemo baviti špekulacijama o tome kako do sada nije bilo značajnije inicijative za samostalnom opštinom.Dokumentacija koja se pojavila zadnjih mesecima preko tajnih depeša iz Američke ambasade u Prištini na Wikileaksu nam daje razloge za mnoga pitanja o propuštenim šansama za formiranjem opštine.Ovde ću izneti lični stav da je krajnje vreme,ono je čak i prošlo,da se politička elita ujedini u zahtevu za zasebnom opštinom.Bez bojazni da će izgubiti politički utucaj u novoformiranoj opštini.Ukoliko se to ne desi u dogledno vreme jedini spas bi bila inicijativa iz najvećeg Goranskog sela Restelica,da samonicijativno pokrenu pitanja opštine Restelica,sa sedištem u samom selu.Onda bi se cela Gora orjentisala ka Restelici kao administrativnom centru,koji bi bio jako strateški značajan zbog blizine dve granice.Ovim potezom bi novoformirana opština Restelica zbog svoje veličine i brojnosti neutralisala albanske napore da osvoje Dragaš,obzirom da bi trgovina,promet i administracija bila upravljena ka Gori,pa bi veliki deo prihoda koje Gorani danas placaju u Dragašu ostajao u samoj Gori.Dragaš bi time izgubio značaj administrativnog centra,a Gora okrenuta sebi i svom razvoju.Tako bi uređivali sami svoje dvorište,i imali mogućnost da sami odlučijemo o sebi i svom opstanku.Opcija o paralelnoj opštini u Dragašu bi više išla u prilogu albanaca,i za samu Goru ne bi bila dobra.Dragaš je kao administrativni centar izgubljen i defakto ne treba žaliti za njim.Deo Dragaša naseljen Goranima bi bio uključen u novoformiranu opštinu Restelica.Treba gledati u budućnost,i svoje lične interese podrediti opštem cilju.
Bezbedosne prilike u Gori
Napuštanjem Gore od strane snaga policije i vojske SRJ po Kumanovskom sporazumu nastalo je bezvlašće.Bezbednost je preuzela vojna misija UN-a.Neđutim na terenu vlast je vršila frakcija UCK,koja je sprovodila svoje zakone.Za vreme rata i prvih meseci nakon završetka rata godine 1999. ubijeno je sedam Gorana. To su: Skenderi Džumret iz sela Vranište kod Prizrena; Beljulju Zulfikar iz sela Orčuša, ubijen u Lipljanu,; Safeti Vajdin iz sela Mlike, kidnapovan i ubijen u Suvoj Reci,njegova žena Safeti Abiba iz sela Mlike, kidnapovana i ubijena u Suvoj Reci, Sadula Faradin iz sela Ljubovište, kidnapovan u Dečanim, Vehabi Rahim iz sela Zli Potok, ubijen u Mitrovici, Duljderen Maksut iz sela Brod, ubijen u Prištini.Nijedno ubistvo nije razjašnjeno niti je ikad pokrenut postpupak pred pravosudnim organima za ova ubistva.Platili su svojim životima samo zato žto drugim jezikom govore,i kao opomena drugima.
Nakon rata 2000. godine ubijen je u Dragašu Mendo Aslani iz Vraništa. Iste te godine ubijen je u Mitrovici Rašiti Kadir iz Radeše. Rahte Irfan je ubijen 2001. godine u Dragašu, u svojoj kući. Mustafa Saladin je ubijen 2002. u svojoj kući u selu Krstac. Metode se razlikuju i uvek su sprovedene u odsustvu ikakve vladavine zakona. Niko od počinilaca nikada nije uhvaćen.
Jedan Goranac je ubijen bombom postavljenom u njegovoj kući dok je spavao tokom noći, samo na pet metara od policijske stanice u Dragašu. Drugi je ubijen hicem, pred ženom i porodicom, u kući, u dnevnom boravku.
Za sve ove zločine nije podignuta niti jedna krivična prijava.Niko nikada nije ni saslušan a kamoli optužen.To su rezultati postratnog stradanja Gorana.Policija je multietnička,iako pod patronatom ministarstva a ne uticajem lokalne zajednice uvek je sprovodila albanske uticaje i politiku.Tako nijedna načelnik policije nije iz redova Gorana.Apsurd je da je procenat rešenih kradja i razbojnioštva u Gori ravan 0%.Zamislite apsurda da nije rešen niti jedan slučaj od preko 500 u prethodnih deset godina.Svrha današnje policije u Dragašu je da u letnjoj sezoni svi izigravaju saobraćajnu policiju koja će kažnjavati za sve i svašta kako bi pokazala svoju strogoću i zadovoljiti svoje nagone kada napišu prijavu vlasniku automobila sa srpskim tablicama.Nažalost narod u Gori iz napred iznetih argumenata ne može imati poverenja u datu policiju.Još manje osećati sigurnost.U nekim selima Gore narod organizuje lokalne straže u jesenjim i prolećnim mesecima kako bi zaštitio svoju imovinu i lični život.Kradu se kuće,odnose sve stvari,čak i tepisi i lusteri,krade stoka iz štala.Sami policajci iz redova Goranske zajednice nisu spremni da samoinicajtivno deluju jer se boje svoje lične bezbednosti i ne žele da rizikuju lični život za kako oni kažu 300 eura.Prilog tome i podele kod samih Gorana po političkim stavovima i odnosima prema svojim albanskim kolegama.Zato se često dešava da Goranske patrole budu usmerene na granične prelaze u momentima kada se dešava pljačka u nekom selu.Valjda da se ne bi sreli sa kriminalcima.
Granice prema okolnim državama su vrlo porozne.Gorani iz Albanskog dela posle skoro pola veka mogu slobodno ulaziti u Kosovski deo Gore.Kontrola granice se vrši na livadi pored službenog vozila,koji je parkiran pored pešačkog puta koji vodi do susednih goranskih sela u Albaniji.Samo na dva prelaza postoji kontejneri koji donekle mogu služiti svrsi.U slučajevima bilo kakve policijske torture ne postoji način sudske pravne pomoći.Razlog tome leži u činjenici da lokalni sudovi u Dragašu imaju perko 90% albanskog kadra koji i pored zakonskih odredbi iz krivičnog i prekršajnog prava sudi po principu policijske verodostojnosti čak i kada ne postoji nikakav dokaz osim policijskog iskaza.Ne postoji pravni lek kada neko želi da vam naškodi.Pravda je sredstvo ostvarivanja cilja,a ne u službi zaštite prava.U datim okolnostima Gorani se ponašaju po principu manjeg otpora.Plate kada to neko naloži,mnogo se ne bune i govore samo da ne bude gore.Nažalost sve ove bezbedosne neprilike bi mogla donekle da reši novoformirana opština ali ova bitna činjenica nije argumenat političkoj eliti za taj zahtev.Dokle god kao argumenat iznose nemogućnost ostvarivanja samostalne opštine zbog opstrukcije centralne Albanske vlasti,verujemo da je problem samostalnog nehtenja za tim.
Mlicanin@
U prošlom veku Gora je doživljavala sudbinu drugih evropskih autohtonih zajednica islamske veroispovesti.Kao delovi Rumelije,nakon balkanskih ratova i I.svetskog rata,priključena je u najvećem delu zajednici južnoslovenskih naroda u svim njenim oblicima,počevši od Kraljevine SHS preko Kraljevine Jugoslavije,pa FNRJ,SFRJ,SRJ,a manji deo od devet sela Albaniji.Sama Turska je prihvatila delove našeg naroda koji su kao muhadziri naselili delove Anadolije,vremenom se asimilovali i postali integralni deo Turske države.Zaštita Gorana u samoj Gori nije bila moguća iz okolnosti koje su proizašle nakon ratova u prve dve decenije XX veka,odnosno činjenici da sama Turska nije mogla dugo da osigura svoje postojanje na granicama iz I.svetskog rata.Globalni balkanski osvetnički duh prema svemu što ima islamski karakter ili tursku notu je rezultovao stravičnim zločinima i progonima na teritorijama svih balkanskih država.Iz Ruminije je proterano nekoliko stotina hiljada ljudi,iz Bugarske skoro pola miliona,a milion ljudi je zakonskim putem preobraćeno u druge veroispovesti.Kraljevina SHS i njeni naslednici su uspeli da proteraju preko 200 000 ljudi,slično je bilo i u Grčkoj.Sve to pod plaštom međudržavnih sporazuma,pod budnim okom zapadnih sila.Medjudržavni sporazumi su potpisivani između balkanskih država i Turske.Turska država je bila primorana da ovakve sporazume potpiše iz pozicije poražene sile nakon ratova sa početka XX veka,pokušavajući da bar na ovaj način zaštiti stanovništvo hrišćanskog progona na balkanu.Balkanske države su sa pobedničke pozicije obezbeđivale zakonski okvir za etničko čišćenje,pritiskajući Tursku da prihvati ove sporazume sa izgovorom da se „Tursko“ stanovništvo ne može integrisati u tadašnje civilizaijske tokove tih država.Uzimajući sve sumarne podatke ovo je bio najveći egzodus i etničko čišćenje provučeno kroz zakonske okvire u savremenoj civilizaciji.Oko 2 000 000 ljudi islamske veroispovesti je proterano sa Balkana za svega nekoliko decenija.Iz Gore je raseljeno preko 10000 ljudi,u procentima je u odnosu na celu polulaciju iznosilo skoro 50%.Gotovo polovina jednog celog naroda je nepovratno otišla za Tursku.Gora je preživela egzodus,nastala da postoji,doduše na novim principima i u novim granicama.Opstala je u vremenima kraljevine,komunističkih diktatura,i kvazi socijalističkih demokratija.Ušla je u proces srpske asimiliacije,koji je gotovo pretio da ovu malu autohtonu zajednicu istopi sa većinskim narodom u državi.
Velike geopolitičke promene u zadnje dve decenije XX veka u celom svetu,su donele promene u samoj Gori.Po prvi put su politički organizovani,izgrađuju svoj identitet.Jačanje nacionalističih ideja ne zaobilazi ni Goru.Identifikacija sa ostalim muslimanima iz SFRJ sličnog govornog područja pokušava da zaustavi proces asimilacije i povrati izgubljeni identitet.I onda kao mnogo puta u XX veku,sukob druga dva većinska naroda kroji sudbinu Gore.Na početku XX veka takav sukob je podelio Goru na dva dela.Raspadom SFRJ ponovo je podeljena na još dva dela,Makedonski i Srpski.I Konačno rat 1999. godine na Kosovu definitivno omeđuje Goru u novu Kosovsku državu.Doduše i tada je bilo pokušaja da se Gora još jednom podeli i deo do Dragaša uđe u Republiku Makedoniju,na osnovu internog dogovora Makedonije i Srbije iz 2002 godine,ali je kasnije pod stranim pritiscima makedonsko rukovodstvo poništilo prethodni sporazum,a Kosovska skupština proglasila ništavnim sporazum.I tako se na početku ovog veka Gora nalazi na istom mestu gde se nalazila na početku XX veka.Egzodus gotovo 50% populacije ovaj put ka Evropskoj uniji,pretnja gubitka identiteta i nove pretnje sada albanske asimilacije.
Gora u novonastalim okolnostima
Tako Gora u XXI vek ulazi kao sastavni deo države koja će 2008 godine proglasiti nezavisnost.Prva decenija života u Gori je samo deja-vu onoga što je Gora doživljavala u prošlom veku nakon prekajanja granica.Svaka novoformirana država je u Gori sprovodila sopstvenu političku integracije Gorana prema svojim principima.Međutim svi prethodni pokušaji se odlikuju jednom činjenicom koja je različita od sadašnjih.Asimilacija i pritisak je bio od nacionalne konfesije koja je hrišćanske veroispovesti i nema svoj autohtoni narod u regiji Gora.Sada su okolnosti drugačije.Veroispovest je ista,a gotovo svi rubni delovi Gore se graniče sa Albanskim naseljima i mestima.Ovo je suštinska razlika koja je bi mogla narednih decenija da bude ključni faktor za albansku asmiliaciju Gore.Naime istorijski sagledano,gotovo u pravilnim razmacima koje su pratile velika previranja u ovom delu Evrope,albanizovan je poveći deo Goranske etničke konfesije.Krejem 17.veka oblast danas poznata kao Opolje ulazi u proces albanizacije.Na početku 18.veka gotovo se ne govori goranskim jezikom u Opolju,sela Brezno,Plav,Bučje,Šajnovce,najkasnije ulaze u proces Albanizacije.Sela u samom Opolju od Bučja preko Brodosana do Zaplužja i Plajnika nešto ranije se asimiluju sa albanskom konfesijom,iz razloga prevlasti albanskog uticaja u Dukađinu u okviru Osmanske države.Sa asmilacijom Opoljskih gorana,dolazi i do asmilacije dela Gorana u Ljumi.Pre svega sela Topojane,Nimče,Lumje,Vila,Kalis.Narod koji nije hteo asmiliaciju je emigrirao za centralna goranska sela,i tu nastavio život u svom etničkom jezgru.Proces albanizacije je u XX veku zaustavljen.Političke okolnosti su onemogućile dalju asimiliaciju,ali su napravile veliki jaz između dva suseda,Gore i Opolja.Postali su protivnici,neprijatelji.Dva dela jednog te istog naroda,koji je u jednom delu asimolovan u prethodnih trista godina.Iako istorijski nemaju nikakav albanski kontinuitet,niti se to istorijski može dokazati,naši albanizovani pretci iz Opolja sada postaju najveći albanci na Kosovu.Ne pamte svoje istorijske pretke,ne znaju kojem fisu pripadaju,jer izvorno to nisu ni bili. Naši gorani u Opolju svakako da nemaju ili imaju vrlo malo albanskog karaktera koji su uspeli da namaknu prethodnih dvestotinak godina.Međutim u sadašnjim okolnostima oni su sastasvni deo albanskog nacionalnog korpusa.Po prvi put u istoriji su vladari nad ovim teritotijama.Bez ikakvog političko državničkog iskustva oni su samo izvršioci politike centralne vlasti.
Pozicija Gore nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma je vrlo delikatna.Političke strukture koje su rukovodile narodom se raspadaju.Velika većina pod okriljem noći beži u okolne zemlje.Poneki sa opljačanim novcem preko planina dospevaju do Makedonije i Srbije.Narod ostaje sam.Ne zna kako da reaguje.Javlja se inicijativa o kolektivnom iseljavanju,u većini sela u donjim delovima Gore narod se okuplja na okolnim brdima čekajući šta će se desiti.Samoinijativno odlučuju da ostanu,jer su dospele informacije da sela sa veće nadmorske visine neće u egzodus.Još jedna informacija je zadržala ove ljude na svojim ognjištima koja je stigla od UCK,da im se garantuje bezbednost pod uslovom da se položi naoružanje koje je ostalo u svakoj porodici pri povlačenju zvanične vojske SRJ.Naime pri povlačenju vojska je nudila veliku količinu pre svega pešadijskog naoružanja koje su ljudi uzimali zbog bojazni za lične živote.U svim selima ugledniji građani preuzimaju inicijativu za ostanak.Obezbeđuju preko svojih ličnih privatnih kontakata prve razgovore sa uticajnijim albancima iz Dragaša.U prvim posleratnim danima albanski povratnici iz Opolja imali su prioritet stvaranja uslova za ponovni život u svojim domovima.S obzirom da su bili kolektivno proterani za Albaniju nekoliko dana nakon početka rata.Njihovi su domovi bili opljačkani,spaljivani,stoka je bila prepuštena sama sebi na planinskim obroncima.Ubrzo nakon toga oni prelaze na rešavanje poblema zvanog „Gorani“.U njihovom shvatanju,oni su Gorane poistovećivali sa Srbijom i Srpskom državom.Svako ko je bio nasilno mobilisan od strane vojske SRJ,a takva je bila većina jer ko nije mobilisan smatran je izdajnikom,je bio povod za fizička i verbalna zlostavljanja.
Bezvlašće koje je postojalo i nepostojanje institucija sistema je omogućavalo teror u svakom obliku nad žiteljima Gore. U samom Dragašu ne postoje institucije sistema,vladari su lokalne albanske paravojne formacije koje su se predstavljale kao sastavni deo UCK,a koje su išle po kućama i tražile pojednice sa spiskova koje su pravili albanci iz Dragaša.Tada je bila dovoljna i jedna prijava komšije albanca u štabu UCK u Dragašu,i glava sa ramena ljudi je letela.Nije bilo sudova,tužilaca,policije.Nadzor nad ovim štabom je imala lokalna grupa ljudi sa sumnjivom kriminalnom prošlošću u SFRJ,a koja se najkasnije uključila u pobunu UCK na Kosovu.U celom Opolju praktično osim par izuzetaka nije nikad bilo ozbiljne frakcije UCK,niti su na tom terenu operativno delovali.Nekoliko lica je bilo uključeno tek po izbijanju rata na proleće 1999 godine.Nakon rata svi su se hteli predstaviti kao vojnici UCK,pa se često dešavalo da uniforme nose i oni za koje i sami albanci znaju da nikada nisu bili deo UCK.Kontrolu nad ovim štabom imao je štab u Prizrenu,koji je dolazio u Dragaš u posebnim prilikama,i tada se moglo videti da lokalni štab nema nikakav kredibilitet u hijerarhiji delovanja.To im međutim nije smetalo da organizuju akcije oduzimanja oružja,zatvaranja i prebijanja lokalnih Gorana.Prebijanja su se dešavala svakodnevno,praktično dovoljno je bilo da progovirite na maternjem jeziku,ili da vas optuži neki lokalni albanac.Prvih meseci nakon rata,juli,avgust i septembar su bili najteži.Žitelji sela van Dragaša praktični nisu smeli da siđu u Dragaš,ili su rizikovali život da to učine.
Dragaš je administrativno sedište opštine Gora od 1991 godine,kada je formiran kao nezavisna opština.Sam Dragaš je čisto goranska varoš,u kojoj je prvi albanac iz Opolja stalno nastanjen tek 1956 godine.Do te godine nijedan deo Dragaša nije bio u albanskom posedu,niti je imao pridošle stalno doseljene albance.Prvi albanci de doseljavaju iz obližnjih sela Opolja,koji dobijaju prinudni smeštaj kao činovnici tadašnje KPJ,ukuljučeni u državnu administraciju.Tek u narednim decenijama dolazi do većeg naseljavanja albanaca u Dragaš,naročito od druge polovine 70-tih godina XX veka.Tada se prave prve albanske kuće u centralnom delu Dragaša.Tek 80-tih godina u južnom delu Dragaša ispod autobuske stanice se gradi prva albanska kuća.Često se dešavalo da albanci kupe pojedine zemljišne posede ali zbog nemogućnosti prenosa lične svojine po tadašnjim zakonima nisu bili u mogućnosti da to uknjiže.Tako sve do 90-tih godina procenat doseljenog albanskog stanovništva u Dragašu ne prelazi 20%.Do Kosovskog rata gotovo 90% privredne delatnosti,lokala,trgovine je bilo u posedu Gorana.Naročito se to odnosilo na lokale u centalnoj zoni Dragaša,gde gotovo da nije bilo lokala koji je bio vlasništvo albanaca.Jedan veći albanski trgovinski lanac koji je radio u tom vremenu je bio vodeći predstavnik lokalne ekonomije.Stanje na kraju prošlog veka i stanje na početku druge decenije XXI veka daje dijametralno suprotnu sliku.Upravo prvi posleratni meseci 1999.god su omogućili albancima da prisilom,otkupom i pravnim prevarama dođu u posed gotovo svih lokala,privrednih društava,imanja,i kuća u centralnom delu Dragaša.Naravno svi ti slučajevi se moraju izolovano posmatrati ali ćemo ovde opisati najčešće korišćen scenario.Određeni lokal bi zapadao oku nekog albanskog lokalnog moćnika.Tada bi počeli pritisci na vlasnika lokala da taj i proda.U zavisnosti od njegove odluke,preduzimali su se drugi koraci koji su podrazumevali prebijanja,lomljena lokala,ili često bacanja eksplozivnih naprava na lokale i kuće Gorana.Posle toga su ti lokali prodavani u bescenje,a žitelji se selili.Posle par takvih primera,često su ostali pristali na prodaju pri prvoj ponudi,znajući šta ih čeka.Oni koji su ostali dosledni,i nastavljali sa radom,trpeli su svakakve verbalne uvrede,prebijanja i pretnje.Nikada prvih posleratnih godina nisu mogli da ostvare profit,jer postoji nepisano pravilo da lokalni albanci ne kupuju u goranskim lokalima,makar oni bili daleko povoljniji.Danas je to u manjem procentu,ali i danas toga ima.Ovo je bio još jedan od načina pritisaka,jer onemogućavanje ekonomski održivog privređivanja vas tera na prestanak bavljenja delatnošću,a samim tim i nedostatak prihoda za osnovne potrebe.Ovakav vid ekonomske diskriminacije je bio povod za jedan veliki egzodus koji se dešava prvih posleratnih godina.Procenjuje se da je tada preko 5000 žitelja Gore,emigriralo u potrazi za održivom životnom egzistencijom.Većina je izabrala Srbiju kao privremenu mesto života,ali će veliki deo tih ljudi nastaviti svoj put do neke zemlje Evropske unije kao stalno mesto boravka.
Međunarodna zajednica i Gora
Politički predstavnici Gore u vremenima pre kosovskog rata su bili puki poltroni i izvršioci politike iz Beograda.Nisu imali sopstvenu inicijativu i mogućnost delovanja ,već su slepo izvršavali naloge iz Beograda.Pod plaštom političke zaštite goranske zajednice vršene su političke manipulacije i diskriminacije albanskog lokalnog stanovništva.Tako će i oni biti odgovorni za osvetničko ponašanje lokalnih albanaca.Nakon donošenja novog ustava Srbije 1989.godine stara komunistička elita odlazi u političku penziju.Neko iz ličnog straha,neko kao partijski nepodoban,gotovo su svi penzionisani.Nova politička elita stasava pod okriljem SPS-a i izvršava njegove naloge.Dve godine nakon toga proglašava se samostalna opština Gora,a Opoljski deo biva prisajedinjen Prizrenu.Ovde se mora spomenuti da su sami albanci u Opolju u nekoliko nevarata 80-tih godina podnosili inicijativu za samostalnu opštinu sa sedištem u Brodosavcu.Motiv je bio da ne budu u sastavu većinski goranske opštine.Nije bilo sluha za taj zahtev,a ni mogućnosti da se izađe u susret bez odobrenja Beograda.To će se pokazati sa današnjeg aspekta kao još jedna kobna greška.
Kao lokalna dekoracija bili su prisutni na međunarodnim konferencijama bez ijedne izgovorene reči.Niti ih je ko smatrao relevantnim sagovornicima niti su oni imali moć da bilo šta kažu.Bili su za međunarodnu zajednicu išto što i neki albanci koji su instrumentalizovani od strane Srbije i vođeni sa delegacijom da se pokaže tobož kako delegacije iz Srbije nisu jednonacionalne.U predratnim pregovorima je postajao pokušaj da se za goransku nacionalnu manjinu obezbedi zaseban oblik održivog delovanja.Međutim nijednim dokumentom pa ni Ahtisarijevim planom nije izričito zahtevano da se politčki zasebno organizuje opština,odnosno njen kontinuitet.Raspoređivanje snaga KFORA na teritoriji Gore je usledilo nekoliko nedelja po povlečenju vojske SRJ.U rejonu Dragaša,u okviru nadležnosti Nemačkog kontigenta KFORA-a sa sedištem u Prizrenu,raspoređen je Turski bataljon.Njihova misija je bar zvanično bila orjentisana na obezbeđenju sigurnosti života lica i imovine.Pre raspoređivanja svojih snaga dobili su informacije da se radi o terenu naseljen Srbima,da bi trebalo da budu garant slobodnog života albanskog naroda.Bili su smešteni u prostorijama nekadašnjeg hotela „Šar“ u centru Dragaša.Nakon svega nekoliko nedelja shvatiće da su informacije koje su imale u najmanju ruku netačne.Radi se o islamskom stanovništvu koje ni na koji način i u nikakvom obliku ne čini nasilje.Vremenom će prave informacije sa terena biti vrlo revelatne u zaštiti Gorana od albanskog terora.Prijateljstvo je uspostavljeno,čime je definitivno potvrđena spremnost na zaštitu i očuvanje Gore.Turski kontigent je bio garant mira u Gori,a vremenom sve omraženiji u albanskom delu.Smatrani su okupatorima sa albanskog gledišta.
Zbog nepoznavanja situacije na terenu,i neaužurnosti tadašnjih političkih struktura,medjunarodna zajednica pre kosovskog rata nije bila adekvatno upoznata sa siuacijom u Gori.Srbiji je bila bitna samo jedna činjenica da je to nealbanski živalj koji nema tendencije i želje većinskog albanskog stanovništa Kosova.I ništa više od toga.Malobrojnost i nepostojanje intelektualne matice je limitiralo internacionalizaciju pitanja opstanka Gore od samih Gorana.Tek će uspostavljanjem politički održivog sistema nakon prvih parlamentarnih izbora na Kosovu,omogućiti prve direktne kontakte izmedju Gorana i delova medjunarodne zajednice predstavljene kroz UN ili evropsku administraciju na Kosovu.U provoj deceniji ovog veka prvi put se pitanje Gore internacionalizuje kroz direktne razgovore evropskih diplomata i predstavnika Goranske zajednice,pa će pitanje Gore biti sasatavni deo razgovora o ostvarivanju održivih standarda za nacionalne manjine koje su bile preduslov za kasniju inicijativu o nezavisnosti Kosova.
Ekonomska situacija u novim okolnostima
Gora kao jedna od najmanjih opština u tadašnjem društvenom uređenju,je bila tipična slika ruralnog socioekonomskog i demografskog uredjena.Nije bilo sistemskih zakonskih rešenja za dugoročni održivi razvoj.Sve se svodilo na pojedinačne lokalne inicijative,čime se zadovoljavo mir lokalnog stanovništa.Kao administrativni centar Dragaš je obezbeđivao preko državne administracije zapošljavanje određenog broja lokalnog stanovništva.Plate u državnim institucijama koje su finasirane iz budzeta su bile sasvim dovoljne da se prostom repordukcijom broj stanovništva održava čak i povećava.Projekti osnivanja društvenih trgovoniskih lanaca,tekstilne fabrike,hidroelektrane su donekle preslikale gradski sistem uređenja na lokalu.Vekovni izvor prihoda,stočarstvo i poljoprivreda zamiru.Oni opstaju u oblicima zadovoljavanja sopstvenih kućnih potreba i to pre svega u stočarstvu.Naizgled siromašni kraj sa vrlo skromnom ekonomijom je u samim selima odavao prilično drugačiji utisak.Ovom utisku su doprinosili pre svega ljudu koji su privređivali van Gore u unutrašnjosti SFRJ,koji su u sistemu socijal-komunističkog uredjena imali privatnu inicijativu.Ona se ogledala kroz sospstvene delatnosti u oblasti pre svega prehrambene i uslužne delatnosti.Veliki broj pekara,poslastičarnica,burekdzinica,ćevabdzinica,trgovniskoh radnji je omogućavalo značajna finansijska sredstva koje su se većinom slivala u Gori.Stoga je ovaj kraj izgledao uvek bogatiji nego što je to bilo koja statistika mogla pokazati.Nadasve je ovaj narod bio vrlo vredan i radan u rasejanju pa se često dešavalo da u tadašnjim vremenima jedan čovek radi na dva radna mesta,ili se bavi drugim oblikom privređivanja nakon redovnog radnog vremena.Jer živelo se na dva mesta,ulagalo na dve strane,govorilo dva jezika,pa se moralo zaraditi dvostruko.Pored državnih investicija,lokalna samonicijativa je imala zanačajne rezultate.Ovakvim vidovima je izgradjen veliki broj mostova,pristupnih puteva,zajedničkih zgrada,verskih objekata u samim selima.Ovak vid privređivanja koji se oslanjao na jake državne institucije je održiv sve do momenta dok je država jaka i prisutna na terenu.Proizvodnja kao vid privredne delatnosti osim fabrike i par privatnih radnji,je bila minimalna.Sve se svodilo na uslužno-trgovinsku delatnost.Ovakav vid privrede neminovno zavisi od fluktuacije ljudi i političkog sistema.
Zbog toga će nove okolnosti nakon Kosovskog rata upravo najteže pogoditi žitelje Gore.Nakon rata celokupna politička elita napušta prostore Gore.Novi politički sistem nameće potrebu za novom političkom inicijativom.Sada je većina administracije u rukama albanaca.To je uradjeno tako što je odluka o osnivanju opštine Gora iz 1991 proglašena ništavnom,pa je time obezbeđena večina u opštinskom parlamentu u Dragašu.Većina je obezbeđena prostom činjenicom da je veliki deo žitelja Gore izbegao ili je proteran nakon rata,a veliki broj albanskog življa je u toku rata ili nakon njega ponovo nastanjen u Opolju.Naime Opolje je je kao nijedan drugi deo Kosova većinski bio žitelj pre svega u Srbiji.Nakon rata gotovo svi žitelji Opolja su svoje stanove,kuće prodali lil zamenili za iste na Kosovu i stalno se nastanili u Opolju.Ovim je činovima demografska slika u Opolju i Gori promenjena.Broj žitelja Gore će opasti za skoro 50% u prvoj deceniji XXI veka,dok će broj albanskog življa porasti za skoro 30%.Ovakva demografska slika prouzrokuje njemu sličan etnički sastav u lokalnoj administraciji.Stoga nakon rata nijedan predsednik opštine nije bio Goranin.Procentualna zastupljenost Gorana u državnoj admistraciji danas je nešto oko 30%.Taj procenat u prvim posleratnim danima je bio i manji od 10%.Tek pod medjunarodnim pritiscima pre svega za vreme ispunjavanja standarda pre proglašenja nezavisnosti taj procenat je malo povećan.Ovo je bitno sa stanovišta ekonomskog opstanka.Jer nemogućnost zapošljavanja u državnoj upravi pored manjih prihoda vam onemogućava donošenje odluka od opšteg interesa.Nemožete uticati na privatizaciju i investicije.Ne možete koristiti fondove EU za obnovu i razvoj.U celini nemate upravljački mehanizam u tokovim novca i prinuđeni ste da koristite mrvice sa stola koje ostanu kad lokalni albanski političari završe svoj obrok.Albanski političari novoformirane okolnosti obilato koriste.Podvučeni kroz zakonske okvire obezbeđuju sebi upravljačke mehanizme kojima kontrolišu sve ekonomske delatnosti.Bilo kakva ekonomska inicijativa prema Gori nije smela biti ni razmatrana.Prve posleratne godine,pored minorizacije u političkom sistemu se odlikuje i nasiljem prema drugom vidu privredjivanja.Privatna trgovinska-uslužna delatnost Gorana je skoro ugašena.Pretnjama,ucenama,otkupima,i pritiscima lokali Gorana su zatvarani,paljeni,otkupljivani.Danas se u Dragašu na prstima jedne ruke mogu prebrijati lokali čiji su vlasnici Gorani,a koji rade.Primera radi od četiri stolarske radnje pre rata danas samo jedna radi,i to pod izuzetno teškim okolnostima.Suprotno danas rade četiri albanske stolarske radnje.Ekonomske pozicije koje su danas ostvarili nisu plod kvalitetnog rada već nelojalne i neodržive konkurencije.Gotovo svi trgovonski lokali koji su bili sastavni deo velikih društvenih firmi su prodati lokalnim albanskim moćnicima u bescenje.Privatizacija tekstilne fabrike je morala biti poništena u prvom aktu,zbog manipulacija.Hotel „ŠAR“ je nakon odlaska Turskog kontigenta KFORA prodat takođe u bescenje.Slično je sa zdanjem starog hotela.Naravno da nijedan lokal,firmu ili objekat nije kupio Goranin.Ne zbog toga što ih nije bilo,već iz prostog razloga da tenderski uslovi i način prodaje nije davao nikavu mogućnost da bilo ko drugi učestvuje osim onog koji je i pre tendera „kaparisao“ određeni objekat.Tako je za deset godina sve ono što su privređivale generacije Gorana,stvarajući objekte,lokale,kuće,fabrike,ili je stvarala država preko društvenih firmi postalo lično vlasništvo manje grupice albanaca iz Opolja.Za nepunih pedeset godina od kada nije bilo naseljenog albanca u Dragašu,danas je celokupno vlasništvo nad ekomomijom u rukama albanaca.Veliki društveni objekti koji su građeni za vreme SFRJ,kao sto su hoteli,farika tekstila,hidrocentrala,šarproizvod,fabrika prerada biljaka je postalo vlasništvo određenih lokalnih moćnika.Izuzev fabrike koja je u vlasništvu Turske korporacije.Ovim otkupom nije samo otuđena zajednička imovina generacije Gorana,već i zemljišta koja su date firme i fabrike dobile na korišćenje.Ova zemlja je oduzeta i nacionalizovana od Gorana za vreme komunističke vladavine,i dodeljena na korišćenje i vlasništvo tada novoformiranim firmima i fabrikama.Danas se privatizacijom ta ista zemlja prodaje i postaje vlasništvo novog kupca albanca.Bez zakona o denacionalizaciji i povraćaju zemljišta koje je oteto od Gorana.Ovim Goranska zemlja koja je posle 1945. oteta,postaje legalno otkupljena i vlasništvo albanaca.
Ovakav vid političke organizacije koje je proizveo novonastale ekonomske okolnosti su naterale Gorane na novi talas egzodusa jer nisu mogli ostvariti osnovnu materijalnu egzistenciju.Razdor između političkih vođa u samoj Gori je dodatno doprinosio ovom egzosusu.Poslednjih godina se to malo promenilo ali ne kao želja albanske političke većine već kao rezultat političke trgovine između albanskih partija i predstavnika Gorana.Ova trgovina opet nije bila uslovljena željama već raskolom između dve najveće albanske partije,pa je pobednička albanska partija bila primorana na koaliciju sa Goranima kako bi nastavila svoju vlast.To je donekle omogućilo da Gorani imaju veći politički uticaj,a time i nesmetano ekonomsko delovanje.Iako minorno ono nekako predstavlja svetlo na kraju tunela koje može obezbediti opstanak Gore i Gorana.
Prosveta i štolstvo kao bitan faktor podele
Gašenjem poslednjih medresa i gubitkom identita sa Osmanskom državom,u okvirima tadašnje Kraljevine Jugoslavije,osnivaju se prve nove škole na srpsko-hrvatskom jeziku.Generacije pismenih ljudi u Gori koji su pisali i govori Osmanskim pismom napušta Goru i seli se u Tursku,vrlo mali broj pre svega žena ostaje u Gori.Novo nastale škole počinju sa radom tek pred kraj treće decenije XX veka.Stoga skoro dvadeset generacija Gorana rođenih između 1910-1930 ostaje trajno nepismeno jer nije bilo mogućnosti školovanja.Prve pismene generacije se pojavljuju pred početak drugog svetskog rata.U SFRJ školstvo je novim zakonskim okvirima imalo jak podsticaj.Bilo je obavezno četvorogodišnje a kasnije i osmogodišnje školstvo.I pripadnici zenske populacije su zakonski primorane na školavanje.Sistem obrazovanja je bio uredjen kao i u celoj državi.U svakom selu je postojala osnovna škola,često četvorogodišnja,u većim selima i osmogodišnja.U Dragašu je funkcionisala gimnazija,srednja ekonomska škola,i trgovačka srednja škola.Viših škola i fakulteta nije bilo.Naučno-nastavni plan je bio određivan iz Beograda,udzbenici takođe,a visoko školovanje kadrova takođe najčešće u Srbiji.Tako je naciolnalna svest,istorija,tradicija opisivana i predavana onako kako su ih učuli drugi.Prve generacije prosvetara bili su sa teritorija cele SFRJ.Najčešće iz nekih ruralnih sredina koji su nakon školovanja raspoređivani na dužnost u Gori.Bilo je Hrvata,Crnogororaca,najviše Srba.Gotovo do 60-tih godina kada se pojavljuju prvi Gorani ovi prosvetari su nosili pismenost u Gori.U narednim decenijama će sve veći broj Gorana biti u sistemu školstva,tako da već pod kraj 80-tih godina gotovo preko 95% prosvetara čine sami Gorani.Od starih profesora i učitelja koji su radili u Gori,većina se vratila u rodna mesta ili je službom preraspoređena u druga mesta.Mali broj je nakon penzije ostao da živi u Gori,ali je nakon rata i ovih nekoliko porodica napustilo Dragaš.Domaći prosvetni kadar je većinski školovan,odgajan i vaspitavan u duhu srpskog jezika i književnosti.Učeni na tuđoj tradiciji,istoriji i kulturi oni su nesvesno bili izvršioci politike tihe asimilacije preko sistema školstva.Pored sistemskog uređenja zasluge pripadaju i samim prosvetarima jer nije bilo saminicijativnog,istraživačkog i kritičkog pristupa u sopstvenom radu.Ovakve navike i maniri će umnogome uticati na današnje stanje školstva u Gori.Istorijski gledano Goranska populacija je jedan od izuzetaka jer je opstala upsrkos činjenici da nema svoje nacionalno pismo,a jezik nije uniformisan.Kako kažu jezik je duša jednog naroda,a pismo njegovo telo.Tako smo mi dušu prilagođavali okolnostima a živeli u telu drugih naroda.I opet se održali i opstali.Verovatno zato što je Goranska populacija imala stalno na umu da je to tuđe,da je to nešto što se mora uraditi a svoje čuvati.Dušu su čuvali,mada je ona nesvesno dobijala obrise i osobine tudjeg jer nije bila uniformisana.Razlozi su mnogobrojni.U samom Goranskom narodu nije bilo intelektualnog potencijala da se istraži sopstveni jezik,da se na njemu radi i da se on shvati kao dragocenost.Nije bilo pokušaja da se on zaštiti.O njemu se nije govorilo u naučnim krugovima.Sami Gorani nisu znali kojim jezikom govore,jer ih je o osobinama i karakteru matičnog govora podučavao neko ko nije pripadnik Goranskog naroda.Zamislite apsurd da vas o vašem jeziku uči i pojašnjava neko ko je na par dana došao da posluša kako taj jezik zvuči.Naravno da su te interprentacije bile plod sopstvenog utiska i stepena znanja o srodnim jezicima od strane svakog autora ponaosob.A onda su naše prosvetare ti isti tako učili,a oni pak tako uče našu decu.Tragedija opet nije u samom učenju već u činjenici da i posle svega u celoj našoj istoriji dokle god postojimo mi ćemo učiti i pisati stranim pismom a govoriti svojim jezikom.Pa i ovo zapažanje je pisano stranim pismom,jer svoje nemamo.Tu je srž našeg opstanka i bitisanja.U ovom momentu niti imamo potencijala niti društveno-političke odgovornosti za takav poduhvat.Ali svakako ne bi smeli odustati i to smatrati apsurdom,u nadi da će buduće generacije shvatiti važnost ovog problema.Iz nepostojanja potencijala sopstvenih lingvista,danas u Gori postoji politički orjentisan problem jezika i školstva.Albanska većina to posmatra,ne učestvuje u rešavanju tog problema jer joj odgovara stanje dvovlašća.Dok je tako oni mogu biti spokojni.Vladajuća politička elita Gorana je svojom političkom platfotmom našla solomonsko rešenje po pitanju obrazovanja.Distancirajući se od srpskog sistema školastva,predlažu i realizuju sistem Bošnjačkog jezika i književnosti.Posmatrano iz dugoročne perpspektive ovaj izbor je verovatno najbolji mogući.Zašto?Političke okolnosti donose novu državnost,približavajući se Bošnjačkom nacionalnom korpusu biće najlakše ostvariti nacionalne ineterese.Bošnjačka konfesija je na Kosovu danas treća najbrojnija zajednica.Ima svoju matičnu državu koja je garant političkog i bilo kog drugog delovanja.Istorijski gledano i sama Gora je jedna grana na istom drvetu koja izrasla nakon vekovnog Osmanskog vladanja Balkanom.Gora čini jedan deo etničkog esnafa koje se geografski proteže od Makedonije preko Kosova,Sandzaka,do Bosne.Ovaj jezičko –kulturološki prostor je nakon balkanskih i svetskih ratova prekrojen,i podeljen u više država,a time i razdvojen u velikom broju elemenata.Svaka država je učinila mnoge da pojedine grane ovog drveta odseče od svog jezgra.Tako je i Gora dugo bila izopštena iz svog jezgra.Stoga približavanje Bošnjačkom nacionalalnom korpusu je najpoželjnije i dugoročno najpepspektivnije.Naravno sa zadržavanjem svih lokalnih odlika i karkteristika jednog naroda.Stoga su celoj Gori osnovane nove škole koje rade na programu i principima Bošnjačkog jezika.Za sada u relativno skromnim okolnostima i broju.Problem je adekvatnog kadra,jer se formiranje nastavnog kadra ne može obaviti za tako kratko vrema.Problem je i u literaturi,obzirom da udzbenici jako teško stižu iz BIH shodno unutrašnjim problemima te države.Zaostali sistem školstva po programu Srbije funkcioniše i danas u Gori.Čak je najbrojniji.Glavni faktor je finasijska podrška iz Srbije,pozamašna finansijska odvajanja za nastavni kadar.Ovaj kadar je kako smo ranije naveli i po uverenju tako orjentisan jer se i sam školovao u takvom sistemu.Stoga se takve navike i normativi ne mogu promeniti preko noći.Deca su pod pritiscima roditelja koji ne vide perspektivu u Gori,pa očekuju da prohodnost na dalje školovanje mogu da ostvare samo u Srbiji,ukoliko se po tom sistemu školuju.Ovome naročiti doprinose problemi priznavanja diploma sa Kosova,i nemogućnost studiranje u BIH u svojstvu domaćih studenata lica sa Kosova koji su na Bošnjačkom jeziku prošli sistem školstva.Dakle svako stoji na svojim pozicijama.Srednja škola po sistemu Srbije funkcioniše u selu Mlike.Albanci su pokušavali u nekoliko navrata da to spreče,ali su dubljom analizom došli do zaključka da se dalje ne upliću jer će ta deca u najvećem broju napustiti Kosovo,obzirom da će nastaviti školovanje u Srbiji.To je pravi cilj albanske neutralnosti po pitanju školstva u Gori,nikako demokratski potez slobodnog izbora školstva.Iseljavanja će se dakle nastaviti,a vraćanje ove deca u Goru će biti gotovo neostvarivo.Stoga funkcionisanje sistema školstva u Gori po sistemu Srbije će biti sve do momenta kada Srbija prestane da finansira školostvo u Gori,i dok postojeći kadar ima svoj radni vek.Najprirodnije je stoga ako već nemamo svoje nacionalno pismo,da školstvo funcioniše po najpribližnijem pismu i jeziku a to je svakako Bošnjačko.U perspektivi se čini da će to biti osnovni vid školskog sistema u Gori.Sve dok se ne pojavi ideja o svom nacionalnom pismu ili se kao nacija ne asimilujemo i istopimo sa drugim balkanskim narodima.
Političke organizacije u Gori u novim okolnostima
Kako to obični biva ukoliko ste nečiji poltron ili potrčko,posle poraza vašeg nalogodavca vi bežite glavom bez obzira.Tako se nekadašnja elita SPS iz Dragaša koji su bili vrhunski instinski bogovi u Gori,seli u Srbiju prvih junskih i julskih dana 1999 godine.Medjunarodna zajednica nakon rata peuzima rukovođenje do prvih parlamentarnih i lokalnih izbora.Nameće se nova politička situacija,gde starih struktura nema,a političke ambicije njihovih protivnika postaju vidjive.Gotovo celokupna politička elita Gore je na neki način bila uključena u političke delatnosti u Gori i pre rata.Samo na različitim pozicijama.Najveći broj je bio opozicionar tadašnjem SPS,poneki čak i bivši članovi SPS ali sa minimalnim uticajem.Kod nekih intelektualaca se tada budi budi patriotska ideja o „spasiocima“ naroda,pa počinju svoj politički život.Dok treći kreću po nalogu svojih političkih poltrona iz okolnih država.Dve struje se izdvajaju kako po svojoj jačini,tako po članstvu i uticaju.Dijametralno suprotna po stavovima i polazištima.Jedna ideja prosrpski orjentisana,finansirana iz Srbije,zastupa stavove zvanične politike Srbije kroz zaštitu Goranske populacije.Druga opcija izrasla na nekadšnjoj antiSPS i antisrpskoj osnovi,postujući nove okolnosti prizanje realno stanje ne terenu,uključuje se u širi bošnjački front na Kosovu.Priznaje institucije sistema Kosova,i pokušava da političkim delovanjem i trgovinom pomogne opstanku Gore.Sistemom političkog uredjena na Kosovu prosrpska opcija dobija mesto u parlamentu,druga opcija preko izbora takođe.Iako je primarni cilj zvanično isti,dijametralno suprotnim pristupima obe političke opcije nisu uspele da spreče umiranje Gore.Odgovornost proističe iz činjenice vršenja političkih funkcija,pa je veličina odgovornosti shodno veličini uticaja i trajanju na vlasti.Neumitne su činjenice da je Gora prepolovlejna,da je ekonomski neodrživa,da nepostoji jedinstvo po pitanju zasebne opštine.Da nije došlo do zaštite stanovništva od terora,pljački,batinjanja prvih godina posle rata.Da sada ne postoji adekvatna zaštita imovinskih prava,zakonskih procedura i dostpunosti pravosuđa.Kradje privatne imovine i stoke su svakodnevnica,policijska zaštita ne postoji,ali je najžalije da ne postoji volja da se problem reši.Politički pritisak aktuelne Goranske vlasti nema uticaja na policijske strukture.Sve su to argumenti koju su apsolutno proverljivi i na mastu.Najveći rezultati su postignuti na polju slobode kretanja i međusobnog pomirenja.Međutim i ovi rezulatati mogu biti posmatrani kroz kontekst globalne Kosovske politike o održivom multietničkom Kosovu.Opstanak u Gori,kakav takav je rezultat koji se može smatrati najvećim uspehom.Drugi pozitivan rezultat je u činjenici da lokalni albanci u političkom delovanju moraju prihvatiti Gorane kao važne političke aktere bez kojih je delovanje nemoguće i nepoželjno.To će utrnuti put kasnijim političkim predstavnicima da bez straha u političkom delovanju uđu u rešavanja konfliktnih situacija.Pored ove dve struje,ostale političke partije nisti su imale značajnije biračko telo,niti su imale uticaj na dešavanja.Više su bile dekor za međusobno razračunavanje ove dve opcije.
Posmatrajući okolnosti u kojima su delovale poitičke oraganizacije Gorana,vrlo često se može odgovornost prebaciti na okolnosti koje su bile prisutne na početku političkog delovanja,pa se iz datih okolnosti i nije moglo više.Svakako da sami akteri događanja imaju sopstveni odgovor da li se moglo više i koliko više? Jedno pitanje od vitalne važnosti za Goru i dana danas ostaje nerazjašnjeno.To je pitanje samostalne opštine.Zlo koje je Gora preživela prethodne decenije je delom proizašlo iz okolnosti da nemamo svoju opštinu,i da je rukovođenje opštinom Dragaš bilo od strane politčkih partija albanaca.To je uradjeno smišljeno i planski i rezultati su vidljivi danas.Dragaš kao adminstrativni centar je od Goranskog sela postao albanska varoš.Broj stanovnika je skoro polarizovan.Sve strukture vlasti od policije,elektrodistibucije,komunalnih službi drže albanci.Većinski radnici i do skoro 80% u tim firmama su albanci.To su sve rezultati multietničke opštine.Ukoliko se ovo stanje održi u narednom vremenu,albanci neće biti prisutni samo do periferije Dragaša već će polako zalaziti u sama sela.Jedini način izlaska iz ove majorizacije Gorana je zasebna samostalna opština.Gotovo svi faktori idu u prilog.Geografska lokacija koja granicama omeđuje goranska sela,kako prema Dragašu,tako i pema Makedonii tako i Albaniji.Broj stanovnika koji je potreban za osnivanje opštine a koji je po Ahtisarijevom planu preko 5000.Održivi razvoj u zasebnoj oštini obzirom da će sredstva iz budzeta biti raspoređivana u samoj Gori.Ovde se nećemo baviti špekulacijama o tome kako do sada nije bilo značajnije inicijative za samostalnom opštinom.Dokumentacija koja se pojavila zadnjih mesecima preko tajnih depeša iz Američke ambasade u Prištini na Wikileaksu nam daje razloge za mnoga pitanja o propuštenim šansama za formiranjem opštine.Ovde ću izneti lični stav da je krajnje vreme,ono je čak i prošlo,da se politička elita ujedini u zahtevu za zasebnom opštinom.Bez bojazni da će izgubiti politički utucaj u novoformiranoj opštini.Ukoliko se to ne desi u dogledno vreme jedini spas bi bila inicijativa iz najvećeg Goranskog sela Restelica,da samonicijativno pokrenu pitanja opštine Restelica,sa sedištem u samom selu.Onda bi se cela Gora orjentisala ka Restelici kao administrativnom centru,koji bi bio jako strateški značajan zbog blizine dve granice.Ovim potezom bi novoformirana opština Restelica zbog svoje veličine i brojnosti neutralisala albanske napore da osvoje Dragaš,obzirom da bi trgovina,promet i administracija bila upravljena ka Gori,pa bi veliki deo prihoda koje Gorani danas placaju u Dragašu ostajao u samoj Gori.Dragaš bi time izgubio značaj administrativnog centra,a Gora okrenuta sebi i svom razvoju.Tako bi uređivali sami svoje dvorište,i imali mogućnost da sami odlučijemo o sebi i svom opstanku.Opcija o paralelnoj opštini u Dragašu bi više išla u prilogu albanaca,i za samu Goru ne bi bila dobra.Dragaš je kao administrativni centar izgubljen i defakto ne treba žaliti za njim.Deo Dragaša naseljen Goranima bi bio uključen u novoformiranu opštinu Restelica.Treba gledati u budućnost,i svoje lične interese podrediti opštem cilju.
Bezbedosne prilike u Gori
Napuštanjem Gore od strane snaga policije i vojske SRJ po Kumanovskom sporazumu nastalo je bezvlašće.Bezbednost je preuzela vojna misija UN-a.Neđutim na terenu vlast je vršila frakcija UCK,koja je sprovodila svoje zakone.Za vreme rata i prvih meseci nakon završetka rata godine 1999. ubijeno je sedam Gorana. To su: Skenderi Džumret iz sela Vranište kod Prizrena; Beljulju Zulfikar iz sela Orčuša, ubijen u Lipljanu,; Safeti Vajdin iz sela Mlike, kidnapovan i ubijen u Suvoj Reci,njegova žena Safeti Abiba iz sela Mlike, kidnapovana i ubijena u Suvoj Reci, Sadula Faradin iz sela Ljubovište, kidnapovan u Dečanim, Vehabi Rahim iz sela Zli Potok, ubijen u Mitrovici, Duljderen Maksut iz sela Brod, ubijen u Prištini.Nijedno ubistvo nije razjašnjeno niti je ikad pokrenut postpupak pred pravosudnim organima za ova ubistva.Platili su svojim životima samo zato žto drugim jezikom govore,i kao opomena drugima.
Nakon rata 2000. godine ubijen je u Dragašu Mendo Aslani iz Vraništa. Iste te godine ubijen je u Mitrovici Rašiti Kadir iz Radeše. Rahte Irfan je ubijen 2001. godine u Dragašu, u svojoj kući. Mustafa Saladin je ubijen 2002. u svojoj kući u selu Krstac. Metode se razlikuju i uvek su sprovedene u odsustvu ikakve vladavine zakona. Niko od počinilaca nikada nije uhvaćen.
Jedan Goranac je ubijen bombom postavljenom u njegovoj kući dok je spavao tokom noći, samo na pet metara od policijske stanice u Dragašu. Drugi je ubijen hicem, pred ženom i porodicom, u kući, u dnevnom boravku.
Za sve ove zločine nije podignuta niti jedna krivična prijava.Niko nikada nije ni saslušan a kamoli optužen.To su rezultati postratnog stradanja Gorana.Policija je multietnička,iako pod patronatom ministarstva a ne uticajem lokalne zajednice uvek je sprovodila albanske uticaje i politiku.Tako nijedna načelnik policije nije iz redova Gorana.Apsurd je da je procenat rešenih kradja i razbojnioštva u Gori ravan 0%.Zamislite apsurda da nije rešen niti jedan slučaj od preko 500 u prethodnih deset godina.Svrha današnje policije u Dragašu je da u letnjoj sezoni svi izigravaju saobraćajnu policiju koja će kažnjavati za sve i svašta kako bi pokazala svoju strogoću i zadovoljiti svoje nagone kada napišu prijavu vlasniku automobila sa srpskim tablicama.Nažalost narod u Gori iz napred iznetih argumenata ne može imati poverenja u datu policiju.Još manje osećati sigurnost.U nekim selima Gore narod organizuje lokalne straže u jesenjim i prolećnim mesecima kako bi zaštitio svoju imovinu i lični život.Kradu se kuće,odnose sve stvari,čak i tepisi i lusteri,krade stoka iz štala.Sami policajci iz redova Goranske zajednice nisu spremni da samoinicajtivno deluju jer se boje svoje lične bezbednosti i ne žele da rizikuju lični život za kako oni kažu 300 eura.Prilog tome i podele kod samih Gorana po političkim stavovima i odnosima prema svojim albanskim kolegama.Zato se često dešava da Goranske patrole budu usmerene na granične prelaze u momentima kada se dešava pljačka u nekom selu.Valjda da se ne bi sreli sa kriminalcima.
Granice prema okolnim državama su vrlo porozne.Gorani iz Albanskog dela posle skoro pola veka mogu slobodno ulaziti u Kosovski deo Gore.Kontrola granice se vrši na livadi pored službenog vozila,koji je parkiran pored pešačkog puta koji vodi do susednih goranskih sela u Albaniji.Samo na dva prelaza postoji kontejneri koji donekle mogu služiti svrsi.U slučajevima bilo kakve policijske torture ne postoji način sudske pravne pomoći.Razlog tome leži u činjenici da lokalni sudovi u Dragašu imaju perko 90% albanskog kadra koji i pored zakonskih odredbi iz krivičnog i prekršajnog prava sudi po principu policijske verodostojnosti čak i kada ne postoji nikakav dokaz osim policijskog iskaza.Ne postoji pravni lek kada neko želi da vam naškodi.Pravda je sredstvo ostvarivanja cilja,a ne u službi zaštite prava.U datim okolnostima Gorani se ponašaju po principu manjeg otpora.Plate kada to neko naloži,mnogo se ne bune i govore samo da ne bude gore.Nažalost sve ove bezbedosne neprilike bi mogla donekle da reši novoformirana opština ali ova bitna činjenica nije argumenat političkoj eliti za taj zahtev.Dokle god kao argumenat iznose nemogućnost ostvarivanja samostalne opštine zbog opstrukcije centralne Albanske vlasti,verujemo da je problem samostalnog nehtenja za tim.
Mlicanin@
Bismilahir-rahmanir-rahim!
Mlicanin-materijal je svima na usluzi i dostupan za distribuciju
